Obrazovanje u pejzažnoj arhitekturi

Pejzažna arhitektura je struka koja zahteva visoko obrazovanje. U svetu postoji preko 250 studijskih programa visokih škola pejzažne arhitekture, najviše u Evropi i Severnoj Americi. Iako im je cilj zajednički, škole se dosta razlikuju, zavisno od toga šta im je težište edukacije. Postoje škole sa umetničkom orijentacijom, zatim one kojima je težište ekološko planiranje prostora i uređivanje predela, zatim inženjering, kao i one sa izraženijom biotehničkom orijentacijom.

Bez obzira na izvesnu raznolikost, sve škole pejzažne arhitekture uvek pružaju interdisciplinarna znanja. Studenti izučavaju nauke koje im daju znanja o pejzažu, kao i znanja i umetničke veštine koje se odnose na uređivanje pejzaža. Program studija pejzažne arhitekture može obuhvatiti: prirodne nauke bitne za poznavanje pejzaža (geomorfologija, pedologija, klimatologija, fitocenologija, ekologija i sl.), zatim biološka znanja poznavanja biljaka (dendrologija, poznavanje biljnog materijala), planerska znanja (prostorno i urbanističko planiranje, planiranje predela, planiranje gradskih otvorenih (zelenih i rekreativnih) prostora, planiranje zelene infrastrukture, planiranje zaštite prirode i životne sredine…), projektantske/dizajnerske veštine (počev od ručnih i kompjuterskih tehnika crtanja, poznavanja teorije forme, preko projektovanje vrtova, otvorenih gradskih prostora, urbanističkog projektovanja, sve do projektovanja velikih parkova i rekreativnih prostora), zatim inženjerska znanja i tehnike izgradnje (poznavanje materijala, pejzažnoarhi­tektonske konstrukcije, pejzažni inženjering i sl.), znanja iz oblasti pejzažnog menadžmenta (zaštita prirode i životne sredine, održavanje zelenih prostora, uređivanje predela i sl.), kao i neophodna kulturološka znanja i znanja iz oblasti društvenih nauka (istorija pejzažne arhitekture i umetnosti, sociologija prostora i sl.). Veća ili manja zastupljenost pojedinih oblasti određuje specifičnost škole. Pored toga, škole pejzažne arhitekture nose i određene regionalne specifičnosti koje su proizašle iz prirodnih karakteristika podneblja, iz kulturnog nasleđa, tradicije, razvijenosti države i sl.

U Srbiji je obrazovanje iz oblasti pejzažne arhitekture počelo na Šumarskom fakultetu u Beogradu (1960), što je u mnogome opredelilo izraženiju biotehničku orijentaciju škole. U bivšoj SFRJ su kasnije razvijene škole u Ljubljani, a zatim i u Zagrebu. U Srbiji se danas pejzažna arhitektura izučava na nekoliko fakulteta, u manjoj ili većoj meri. Pre svega, to je na Odseku za pejzažnu arhitekturu i hortikulturu Šumarskog fakulteta u Beogradu, gde je struka i započela svoj razvoj još 1960. godine. Kao što se iz samog današnjeg naziva škole, kao i razvoja ovog odseka može videti, na Šumarskom fakultetu je još od osnivanja Odseka razvijana mešovita škola koja je obrazovala stručnjake i za Pejzažnu arhitekturu i za Pejzažnu (ornamentalnu) hortikulturu. Pejzažna arhitektura i Pejzažna hortikultura su zapravo dve struke, koje su u nekim segmentima bliske, ali su u svetu već odavno razdvojene i tamo gde su uopšte zajedno i bile. Težište Pejzažne arhitekture je uređenje prostora, a težište Hortikulture je gajenje, odnosno proizvodnja i nega biljaka. Takav razvoj Odseka je (i pored nekih prednosti u pojedinim periodima) uzrokovao i izvesne nedostatke kod diplomiranih inženjera, kojima je zbog koncepta preširokog bazičnog obrazovanja na osnovnim studijama trebalo još dosta vremena u praksi da dostignu potreban nivo veštine u oblasti za koju su se opredelili.

Od 1998. godine na Univerzitetu u Novom Sadu, u okviru Fakulteta tehničkih nauka, formiran je Odsek za arhitekturu. U programu ovog Odseka postoji predmet „Pejzažna arhitektura“. Takođe u Novom Sadu, u okviru Poljoprivrednog fakulteta, od 2000. godine formiran je Smer za hortikulturu, koji je u početku nastojao da jednim malim delom pokrije neke segmente pejzažne arhitekture. Shvativši značaj pejzažnog pristupa u uređenju prostora, u poslednje vreme se i u okviru Arhitektonskog fakulteta u Beogradu donekle počeo razvijati pejzažnoarhitektonski aspekt, u okviru pojedinih urbanističkih oblasti, ali poseban predmet ili usmerenje nisu oformljeni. U okviru Odseka za geoprostorne osnove životne sredine Geografskog fakulteta u Beogradu postoji predmet „Uređivanje predela“, predmet izrazito predeono-ekološkog pristupa, sličan predmetu Planiranje predela koji postoji u svakoj školi pejzažne arhitekture. Godine 2005. osnovana je nova visoka škola za pejzažnu arhitekturu, u okviru Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu – studijski program Pejzažna arhitektura. U školskoj 2005/2006 ovaj studijski program je upisao prvu generaciju studenata. Od 2008. godine, na Univerzitetu u Nišu u okviru Građevinsko-arhitektonskog fakulteta, oformljen je izborni predmet „Pejzažna arhitektura“.

Kao što se može videti, danas se u Srbiji pejzažna arhitektura obrađuje u okviru različitih predmeta na više fakulteta, ali za sada postoje dva celovita studijska programa koja su posvećena pejzažnoj arhitekturi. To su:
1) Univerzitet u Beogradu, Šumarski fakultet – Odsek za pejzažnu arhitekturu i hortikulturu – Studijski program Pejzažna arhitektura
2) Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet – Departman za voćarstvo, vinogradarstvo, hortikulturu i pejzažnu arhitekturu – Studijski program Pejzažna arhitektura.

Univerzitet u Beogradu, Šumarski fakultet – Odsek za pejzažnu arhitekturu i hortikulturu – Studijski program Pejzažna arhitektura

Ul. Kneza Višeslava 1, Beograd

Odsek je osnovan 1960. godine pod nazivom Odsek za ozelenjavanje naselja. Od 1966. god. naziv se menja u Odsek za Hortikulturu, a od 1973. god. Odsek postaje Institut za Pejzažnu arhitekturu. Od 2002. nosi naziv Odsek Pejzažna arhitektura i hortikultura.

Odsek za Pejzažnu arhitekturu i hortikulturu ima zaposlene nastavnike i saradnike čiji se broj kreće između 23 – 27, a u nastavi je angažovano još 15-tak nastavnika i saradnika sa drugih odseka Šumarskog fakulteta, kao i sa drugih fakulteta Univerziteta. U okviru Odseka, od 1964. godine do 2015, diplomiralo je oko 1500 studenata.
Odsek organizuje osnovne akademske studije, master studije i doktorske studije.

Od 2006. godine studije su prilagođene „bolonjskom“ procesu i traju 4 (osnovne) +1 (master) + 3 (doktorske) godina. Studijski program Pejzažna arhitektura  je od 2009. godine akreditovan za upis do 65 studenata na osnovne studije i do 42 studenta na master studije.

(http://www.sfb.bg.ac.rs/)

 

 

Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet – Departman za voćarstvo, vinogradarstvo, hortikulturu i pejzažnu arhitekturu – Studijski program: Pejzažna arhitektura

Trg Dositeja Obradovića 8, Novi Sad.

Reformom koja je početkom 2005. godine sprovedena na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, osnovani su novi studijski programi, jedan od njih je i Pejzažna arhitektura. Prva generacija studenata je upisana u školskoj 2005/2006. godini.

(http://polj.uns.ac.rs/sr)

 

***

EFLA (European Foundation for Landscape Architecture) je još 1998. godine napravila istraživanje evropskih škola pejzažne arhitekture i donela deklaraciju o uslovima za akreditaciju studijskih programa (EFLA dokument „H“ iz juna 1998). Kasnije je krajem 2005. doneta još jedna deklaracija, usklađena sa „Bolonjskom deklaracijom“. Po toj deklaraciji, studijski programi pejzažne arhitekture, između ostalog, moraju ispuniti nekoliko uslova:
1. Da se diploma „Pejzažni arhitekt“ može dobiti posle najmanje 180 kredita (3 godine visokog obrazovanja);
2. Da u programu budu zastupljeni sadržaji koji su relevantni za pejzažnu arhitekturu (spisak sadržaja je poseban deo deklaracije);
3. Da najmanje 50% vremena, odnosno 50% kredita u okviru studija bude namenjen radu na razvoju praktičnih planerskih i projektantskih veština (rad u studiju-ateljeu).
4. Da škola mora biti prihvaćena od strane nacionalnog profesionalnog udruženja pejzažnih arhitekata;

Obe škole pejzažne arhitekture u Srbiji ispunjavaju prvi, a u najvećoj meri i drugi uslov, ali je treći uslov problematičan, pre svega zbog toga što su obe škole u okviru biotehničkih fakulteta, gde je razvoj i zastupljenost planersko-projektantskih veština nezadovoljavajući. Četvrti uslov je formalno ispunjen, mada u Srbiji uslove za akreditaciju daju saveti za obrazovanje, a ne profesionalne asocijacije i praksa.