Еколошки индекс је бројчана вредност којом се изражава еколошки значај и допринос квалитету живота који пружају различите форме вегетације на градској парцели. Уз стандардне урбанистичке параметре, еколошки индекс се последњих година уводи у савремену урбанистичку праксу у многим градовима света, под различитим, али сродним називима. Овакав приступ је још 1994. године први примено град Берлин употребивши термин „фактор површине биотопа“ (Biotop Area Factor – BAF), док у Стокхолму, Сијетлу и Саутемптону се он развија као „фактор зелених површина“ (Green Area/Space Factor) итд. Са тежњом да се светска и Европска искуства примене и у Београду, први пут је скренута пажња на ову тему 2009. у Концепту Плана генералне регулације система зелених површина Београда, да би у усвојеном Плану 2019. године први пут предложено увођење овог параметра под називом „Еколошки индекс“ (ЕИ).
Реална ситуација је да максимално погушћавање физичке структуре и застирање тла непорозним материјалима у компактно изграђеним деловима града за последицу има трајни губитак површина са вегетацијом управо на парцели/блоку. Овакав тренд је проузроковао измењен режим размене енергије и промену хидрологије урбаних подручја у граду, што је, уз обилне падавине и екстремне температуре као последице климатских промена, проузроковало стварање урбаних топлотних острва, учестале поплаве, лош квалитет ваздуха, губитак биодиверзитета и др. Смањивање негативних утицаја као последице климатских промена у централним деловима града све више се афирмише увођењем различитих вегетационих форми на парцелу, али тако да њихова функционалност достигне постављен циљани еколошки параметар, уз задржавање постојеће урбане морфологије и намене простора.
За одређене форме вегетације, односно „еколошки функционалне просторе“ (ЕФП), као што су: биљке сађене директно у порозно тло, биљке у земљишном супстрату различите дубине, дрвеће различите величине, озелењене кровове и фасаде објеката, биоретензије и др, дефинисан је тежински фактор (ТФ) сходно њиховој функцији. То је урађено и за полупорозне и порозне површине, системе прикупљања кишнице са површина објеката, односно за све структуре које доприносе смањивању наведених негативних последица климатских промена. ЕИ изражава однос еколошки функционалних површина према укупној површини парцеле, а израчунава се тако што се збир површина појединачних ЕФП парцеле, помножених са одговарајућим ТФ, подели са укупном површином парцеле.
У наредним објавама биће детаљније приказани поједини ЕФП-и и њихов еколошки значај.